Izdvajamo

Goran Dakić: Osmi oktobar


Prije nekoliko dana vozi me na posao taksista koji me godinama vozika od Lauša do Ruže i s kojim sam do sada pretresao sve žive i nežive teme: kako je i koliko rodio lješnik, do kada treba hraniti i kad valja klati krmke, zašto je Krstajić zvao ovoga, a ne onoga, da li je ovaj semafor trebao baš tu ili je moglo i bez njega.

Taksista, dabome, nije akademik (mada nikoga ne bi čudilo i da jeste), ali nije ni ubogi blećak koji ne umije da dogovori oba oka u glavi. Gleda i sluša i pomalo razmišlja i u tom razmišljanju, koje traje koliko i put od „Sirana“ do kružnog toka kod Gimnazije, prosuđuje i zaključuje taman onoliko tačno koliko to rade i oni koji su plaćeni za to.

Taksista, velim, nije dobio Nobela, ali nije ni Trigerov brat blizanac, pa sam zamalo ispao na prvoj raskrsnici kada me upita:

– Je li, da te pitam nešto, ti to sigurno znaš bolje… Treba li ja da bježim danas popodne iz grada?
– Gdje da bježiš?
– Ne znam gdje, ali da se maknemo na pola dana ili dan.
– Ama zašto?
– Kako zašto? Pa jesi li ti čuo da dolaze ovi iz Federacije sa autobusima? Polupaće grad.
– Neće.
– Ih, neće?
– Neće, vjeruj mi.
– Meni žena kaže da se mi maknemo ipak. Ako bude belaja.
– Neće biti belaja. Biće sve u redu.
– A u nedjelju?
– I u nedjelju će sve biti u redu.
– Znam to, ali ko će uzeti?
– Nemam pojma, brate. I jedni i drugi kažu da će uzeti.
– A šta se i radi… Čovjeku dijete ubili, a oni se zajebavaju…

Tišina taman tolika da se sjeti da me upita dokle ću, a potom nastavlja:

– Ne znam šta da mislim. Eto, ti kažeš da neće biti sranja, a mi jutros iz udruženja pijemo kafu i svi kontaju da će biti polupan grad.
– Neće se ništa desiti. Ne treba ništa da se desi.
– Znam ja to, ali ako bude ljudi, pa policija… I još dođu ti navijači…
– Neće doći navijači. Doći će ljudi.
– Neka, skloniću se ja ipak malo. Šta mi treba da mi neko lupa auto kad imam još tri-četiri godine do penzije? Svakako nisam mislio uzimati drugo. Da poderem ovo koliko još mogu i uzdravlje…

Naplati i reče da se vidimo u nedjelju.
Juče se nismo gledali. Nismo ni danas.
Juče sam mislio da je njegov strah tek jedan u milion.
Danas vidim da nije.
Juče nisam znao da postoji način kako da da pobjede ovi koji su pobijedili.
Danas znam i kako su to uradili.
Ispričao mi taksista.

Goran Dakić

Stavovi izneseni u kolumnama objavljenim na portalu SrpskaCafe.com pripadaju autorima i ne odražavaju nužno stav redakcije.

Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.


Možda vas zanima

Facebook čuvao stotine miliona lozinki kao običan tekst

AP

Johnny Marr je novo veliko ime INmusic festivala #14

SD

Srbija ima čak pet tenisera u drugom kolu mastersa u Majamiju

GC

„Vivia Run&More Weekend“ festival ima humanitarni karakter!

GC

U izbornoj trci za predsjednika Sjeverne Makedonije tri kandidata

GC

Zapadne zemlje prikrivaju zločine NATO-a u Jugoslaviji

GC

Predaj komentar

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne i stavove portala srpskacafe.com. Molimo sve korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo da obrišemo komentar bez prethodne najave i objašnjenja.

Ova stranica koristi kolačiće kako bi osigurali bolje korisničko iskustvo. Nastavkom korištenja pretpostavićemo da ste saglasni sa primanjem kolačića. Prihvati Pročitaj više