Art

Marko Kovačić za SC: Danas većini ljudi i dalje viri praziluk iz ušiju


Klasična i rok muzika su dvije neraskidive paralele u mom životu. Ja ih potpuno isto doživljavam, jer u suštini obje vrste muzike nose istu energiju. Simfonijski orkestar je najsavršeniji sastav, pa s tim u vezi izvodi najveća i najmoćnija djela. U orkestru imate grupu kontrabasa, koja je kao jedan bend u toj velikoj cjelini. Sve što sam naučio iz klasične muzike mi je pomoglo oko rokenrola i obrnuto, jedno drugo nadopunjava – kaže u intervjuu za SrpskaCafe banjalučki muzičar Marko Kovačić.

Ovaj rok basista i diplomirani kontrabasista i apsolvent na master studijama u Novom Sadu, zahvaljujući svom instrumentu, nedavno je učestvovao u projektu edukacije i profesionalnog usavršavanja, pod nazivom “Filhademija”, kroz koji Beogradska filharmonija ulaže u mlade, buduće profesionalce kroz Orkestarsku akademiju.

– “Filhademija” je bila nezaboravno iskustvo. Ako čovjek namjerava da se spremi ozbiljno za bilo šta, onda je to veoma zahtjevno i traži maksimalnu posvećenost i neku vrstu žrtve. Za takve vrste projekata mora da se položi audicija, za koju moraju da se spreme zadate orkestarske dionice i jedna od solo kompozicija. Ne mogu da kažem da je bilo lako spremiti traženi program, pogotovo kad imate u vidu da to sluša komisija sastavljena od vođa dionica iz Beogradske filharmonije. S jedne strane je veoma teško, ali sa druge je veliki izazov i u svakom slučaju nova stepenica u napretku.

o Kako si se uopšte zainteresovao za bas gitaru, odnosno, kontrabas?

– Prva interesovanja za muziku, tj. za gitaru, kojom sam se jedno vrijeme bavio, javila su mi se još u osnovnoj školi. Međutim, iako me za muziku zainteresovao bend Iron Maiden, čiji sam veliki fan i danas, za zaljubljivanje u bas gitaru je bio zadužen bend Red Hot Chilli Peppers. Tada sam prvi put obratio pažnju na taj moćni instrument i njegovu funkciju u muzici. Bila je to ljubav na prvo slušanje. Nedugo nakon toga, počeo sam da idem na časove kod Zorana Jankovića, mogu slobodno reći najboljeg banjalučkog basiste, i tek korz njegove časove sam upoznao bas gitaru i njene “tajne”. Kasnije, upisavši teoretski odsjek u srednjoj muzičkoj školi, sudbinski se desilo upoznavanje sa profesorom Gerićem, kod kojeg sam upisao kontrabas, kao drugi instrument. Kasnije sam kod istog profesora diplomirao na muzičkoj akademiji na instrumentalnom odsjeku. Sa kontrabasom se napravila druga paralela u mom životu – otkrio sam čari klasične muzike i zavolio je.

o Sa druge strane, usavršavaš bas gitaru kod poznatog basiste Vladimira Samardžića. Da li možda ipak spremaš iskorak u džez vode?

– Moj dječački san je bio da upoznam Vladimira Samrdžića, a da od njega lično učim bas gitaru, to je bila naučna fantastika. Život je nepredvidiv, tako da se taj san na kraju u potpunosti ostvario. Česta pitanja od kolega su da li s njim radim džez i da li je to iskorak u džez vode. Naravno da radimo segmente iz džez muzike, ali Vlada, kao vrhunski basista i odličan pedagog, u predavanju obuhvata sve što je bitno i potrebno da se sviranje dovede na ozbilljan nivo, bez obzira na žanr. Muzika je široka oblast i nijedan muzičar ne može svaku vrstu muzike da svira najbolje na svijetu, ali može iz svake kvalitetne muzike da izvuče ono najbolje i da mu ta saznanja služe u svirci. Vlada ima jako puno znanja, s obzirom da je završio Berklee koledž, ali pored toga ima i jako puno iskustva, tako da se o sviranju bas gitare, i generalno o muzici, može svašta naučiti od tog čovjeka. Mada, nikada se ne zna šta nosi dan, a šta noć, tako da možda i uplivam u džez vode.

o Ali ti si ipak odabrao rokenrol?

– Nisam toliki ljubitelj džeza da bih se samo njime bavio u životu, ali se bavim u nekoj mjeri, kako bih usavršio sviranje instrumenta i poznavanje harmonije. Džez je jezik. Pravi džezeri žive džez muziku i, prije svega, govore taj jezik. Moj jezik je nešto drugo.

o Koji su tvoji sljedeći koraci kada su u pitanju akademsko obrazovanje i rok muzika?

– Trenutno mi je fokus na pripremama za završni recital na master studijama, koje pohađam u Novom Sadu. Nakon mastera bih, naravno, volio da nastavim školovanje, ali mi je fokus, kao što rekoh, na ovom završnom radu. Jedna po jedna stepenica. Rokenrol je stalno prisutan i volio bih da bude što prisutniji, a vjerujem da hoće. Nije se lako baviti nijednom oblašću, ako se pristupa ozbiljno i požrtvovano. Sve ima svoje zahtjeve koji moraju da se savladaju. Sve je stvar pristupa.

o Da li si ikada razmišljao o konceptu rok benda bez gitara, kao što su Disciplina kičme, Obojeni program ili popularni Royal Blood, u kontekstu tvog sviranja?

– Koncept bendova koje si naveo je veoma interesantan i živi je dokaz da bas gitara može da sama iznese sve. Iskreno govoreći, želja mi je da imam jedan takav bend, ali bend, naravno, čini više ljudi, pa ako se nađem sa ljudima koji imaju iste afinitete, zašto da ne.

o S obzirom na to da si svirao u nekoliko banjalučkih bendova, šta misliš šta gradu nedostaje da bi postao jedna značajna muzička tačka regiona?

– Nedostaje mnogo stvari da bi Banjaluka došla do bilo kakve tačke. Krenuvši od publike, preko bendova, orkestara, pa sve do koncertnih prostora. Uz to, Banjaluka je stvarno mala sredina, gdje teško šta opstaje. Jedina svijetla tačka koja ostaje i nekim čudom za razliku od svega ostalog raste – jeste Demofest. Generalno treba da se poradi na kulturi. Treba ljudima servirati kvalitetne stvari da bi promijenili svoj ukus nabolje. Danas većini ljudi, nažalost, i dalje viri praziluk iz ušiju, zato nam je tako kako nam je.

o Kakvo je tvoje mišljenje na temu tzv. cover bendova, koje mnogi krive za propast lokalne autorske scene? Misliš li da je to istina?

– Kao što je poznato, uvijek je najlakše kriviti druge za sve, ne osvrćući se na svoje postupke. Uvijek slušamo kako nema prostora za sviranje, kako nema publike i tako dalje. To je tačno, ali mislim da je problem nešto sasvim drugo. Banjalučka autorska scena se sastoji od dvadeset ljudi koji se kreću po četiri kafane i kukaju kako je sve propalo. Ti isti ljudi i dodatnih dvadeset, koji se kreću u tom krugu, čine publiku autorskih bendova. Bendovi se međusobno ne podržavaju, iako to na prvi pogled tako ne izgleda. Ne bi to bio toliki problem da se nekoliko dobrih bendova nije ugasilo, pa sada imamo samo jedan aktivan autorski bend. Na kraju krajeva, ni cover bendovi nemaju bogzna kakvu podršku, osim toga što imaju više prostora da sviraju, ali zato niko ne oklijeva da ih okrivi za propast nekakve scene koja ne postoji. Takođe, ljudi iz autorskih bendova čine jedan dobar dio publike cover bendova, a poneki ih i sami imaju.

o Dakle, jedan dio problema je odnos između muzičara?

– Banjaluka je mala bara puna krokodila i problem je u tome što se generalno ljudi međusobno ne podržavaju i tako sputavaju jedni druge u bilo kakvoj ideji da se nešto pomjeri sa mrtve tačke i da bude bolje. Kada bi se samo taj problem riješio, mnogo stvari bi se među autorskim bendovima promjenile nabolje. Onda bismo mogli i imati neku scenu o kojoj možemo pričati, a ovako je mrka kapa. Trebaju nam i cover i autorski bendovi, treba nam i filharmonija, treba nam i opera. Ali, treba nam i to da se ljudi malo više poštuju međusobno i onda možda bude bolje. Jer, dogovor kuću gradi. Sa ovakvim pristupom nigdje nećemo stići.

Savo Drakulić

Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.


Možda vas zanima

Rekonstruisan Zmajev muzej u Sremskoj Kamenici

DM

“Ožalošćena porodica” pobjednik 20. Teatar festa!

DB

Preminula glumica Dušica Žegarac

DM

Predstava “Karolina Nojber” u zvaničnoj selekciji dva važna festivala

SD

Paper Animals singlom najavljuju debi album (AUDIO)

SD

Stiže novi Terminator (VIDEO)

SA

Predaj komentar

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne i stavove portala srpskacafe.com. Molimo sve korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo da obrišemo komentar bez prethodne najave i objašnjenja.

Ova stranica koristi kolačiće kako bi osigurali bolje korisničko iskustvo. Nastavkom korištenja pretpostavićemo da ste saglasni sa primanjem kolačića. Prihvati Pročitaj više