Rat (eng. war, fr. guerre, ital. gurra, nem. krieg) kompleksan i intenzivan društveni sukob različitog nivoa, prouzrokovan i izazvan političkim, ekonomskim, religijskim i mnogim drugim društvenim suprotnostima, kojim se, uz masovnu primenu mnogih oblika oružane borbe teži ka ostvarenju posta¬vljenih ciljeva odredjenih, naroda, asocijacija i društvenih grupa svih, do sada, poznatih oblika.
Kao složena društveno istorijska pojava poznata od nastanka organizovanih grupa do savremenih uslova, rat predstavlja sukob dve ili više strana koje medjusobne nesporazume i probleme ne mogu da reše miroljubivim metodama i sredstvima. Prema obimu angažovanih snaga, postoje lokalni, regionalni i svetski ratovi koji su vodjeni u neposrednoj pro-šlosti i koji će se voditi u bliskoj budućnosti.
Ciljevi su klasifikovani uglavnom u političkoj i ekonomskoj sferi a ostale oblasti predstavljaju sistem podciljeva. Mada se u svim definicijama kao osnovni sadržaj rata odredjuje oružana borba, u drugoj polovini 20. i na početku dvadesetog veka sve više se kao bitan i presudan sadržaj rata i ratovanja odredjuje informaciono ratovanje, mada oružana borba još uvek ima visoko rangirani značaj. Pored oružane borbe u procesu vodjenja rata uključeni su i mnogi drugi oblici borbe kao što je politički, ekonomski, moralni, psihološki i mnogi drugi. Svi se oni medjusobno prožimaju i čine ga sveobuhvatnim društvenim sukobom.
Ratovanje predstavlja jednu od društvenih pojava u kojoj se preduzima skup mnogih borbenih i neborbenih aktivnosti da bi se potčinila suprostavljena volja protivnika ili oponenta u bilo kojoj instanci. U savremenim uslovima ratovanje, u pravilu, ne zahteva formalnu objavu rata niti zahteva postojanje uslova koji su se do dvadesetog veka u najširem smislu smatrali kao “stanje rata”.
Osnovni cilj savremenog ratovanja nije da se protivnik ubije već da se potčini. Protivnik je potčinjen kada počne da se ponaša na način koji je koincidentan načinu na koji strana koja je započela rat želi da se ponaša. Odluku da se počne i završi rat ili ratovanje donose vodje velikih sistema (država, saveza država, društvenih grupa svih provenijencija). Gradjani, u principu, mogu da utiču na odluke ali su ti uticaji više deklarativne nego suštinske prirode.
Koji su ratovi u 21. veku zaista realni i koja je njihova teoretska konstrukcija (koja još postoji i proširuje opšte definicije ratovanja). Posebno, koji se oblici uopšteno prepoznaju kao rat sa atributima: uništavanje i razaranje svim vrstama ubojnih, sredstava, vaninstitucionalna borba, aktivno¬sti, resursi ili teritorija na kojoj se vodi.
U savremenim uslovima sagledavamo četiri aspekta ratovanja kao što su realni, diskutabilni, potencijalni i malo verovatni oblici:
• realni oblici ratovanja su svi oblici informacionog, elektronskog, elektromagnetnog ratovanja kao i psihološke operacije usmerene protiv oružanih sistema,
• diskutabilni oblici ratovanja, u osnovi, uključuju psihološke operacije usmerene protiv nacionalne volje i kulture, kao i tehnoimperijalizam,
• potencijalni oblici ratovanja obuhvataju hakersko ratovanje, ekonomske i informacione blokade, informacioni terorizam i semantičke napade,
• malo verovatni oblici predstavljaju simulacione oblike, ili kako ih neki definišu kao virtuelne ratove.
U savremenim ratovima, pored mnoštva ostalih, postoje dva osnovna sadržaja: neborbene aktivnosti i oružana borba. Neborbene aktivnsti se mogu realizovati samostalno ali, u do sada poznatim situacijama, uvek su sastavni deo oružane borbe. One obuhvataju aktivnosti u oblasti informacija, obaveštajne, kontraobaveštajne, psihološke, humanitarne i druge aktivnosti koje se sprovode radi ostvarenja cilja bez direktne upotrebe borbenih sistema.
Te aktivnosti se realizuju pod okriljem mnoštva medjunarodnih organizacija kao zvanične, pojedinačno ili u okviru pojedinih alijansi, ili kao tajne oparacije. Vrlo često, u savremenim uslovima, se vrši kombinovanje te dve vrste aktivnosti što je posebno izraženo u slučaju humanitarnih aktivnosti. Sve su sračunate na ostvarenje interesa odredjenog sistema i to bez značajnije upotrebe borbenih efektiva.
Klasična vojna hijerarhija i klasično vodjenje rata nisu kompatibilni savremenim uslovima. Prevazidjeni su linerani i sekvencijalni proces čiju osnovu čine manevar, grupisanje (gomilanje) snaga i oružana borba. Decentralizovana (mre¬žna) organizaciona postavka vodjenja rata, u kojoj je znanje dominantna kategorija, sve više dolazi do izražaja u savremenom svetu.
Ovo je uslovilo da se smanjuju, ili potpuno ukidaju, stare a uspostavljaju nove granice odgovornosti i novi sistemi za realizaciju ciljeva. Ključna zamena, procesu vodjenja rata, se odnosi da primarna odgovornost je kod tima a ne kod pojedinca. Stvaranje i aktivisanje uspešnog toma postao je prevashodni strategijski zadatak. Pri tome svi subjekti koji učestvuju u ratnim aktivnostima dolaze do punog izražaja a neophodnost njihovog povezivanja višestrukim vezama uslov bez koga je nemoguće ni zamisliti bilo koji oblik ratovanja.
Prestaju da važe stare kategorija fornta i pozadine, kao i ofanzivnih i defanzivnih dejstava. Granice su vrlo nejasne što uslovljava novi način i pristup precesima donošenja odluka na svim nivoima. Zbog toga je i ratna veština postala složena i multidisciplinarna. Pred nju je postavljen strategijski zadatak da pronadje rešenja i odgovore u vezi sa najnovijim dostignućima, kako u ratnoj tehnici, tako i u svim drugim sadržajima rata.
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.