Ako napišem samo jednu pogrešnu rečenicu, protegnuće se moj brat sa Majorke i opaliće mi plesku dok kažeš „Sopić“. Ovakvi tekstovi su u šiframa, pogotovo kada su imena u pitanju, ali tako mora da bude. Oni koji znaju – znaju, oni koji ne znaju – džaba im objašnjavati.
Ovo je, uostalom, privatna kolumna, čini mi se jedina koju sam napisao s namjerom da bude takva, pamteći ono što mi je Dutina rekao te večeri u kafani: „Ono što je bilo daleko – primaklo se blizu.“ Hercegovina je, ipak, ep, kako reče Karanović, a Dutina je suvi kamen hercegovački.
Švabo je u nekom ne tako blagom perfektu živio u Švedskoj. Dvije godine, ako se ne varam. Pričao mi je stotinama puta da je geto svugdje i uvijek geto, ali da je švedski geto – švedski geto. Družio se tamo sa azilantima raznih boja, sa lopovima, alkosima, narkomanima, siledžijama. Družio se s njima i učio švedski („mina pojkar“ je bila šifra da se astal u kafani nasmije); družio se s njima, gledao filmove i tvrdio engleski sleng pazar. Ne znam da li je bilo hladno, ali standard i nije bio nešto. Dvije godine su ga Švabo i njegovi tražili, a onda se vratili u Borik.
– Samo što smo došli – pričao mi je Švabo – požurio sam u naselje. Izletio sam pred zgradu, a iz lokalne kafane izlaze dva lika, jedan pjaniji od drugog. Prvi se penje na bajk, neki predratni Poni i polako niz ulicu, kao da ga se ta svađa ništa ne tiče. Drugi vadi pištolj, nišani i urla: Okreni se, okreni se da ti ne pucam u leđa! Tada sam znao da sam se vratio kući…
Zbog toga sam vjerovao da je Švabo zadnji koji će otići odavde. Suviše je on u ovome tlu i suviše je ovaj asfalt u njemu da bi to bilo tek tako ostavljeno. Vjerovao sam da bi Milisav mogao da zapali za Emirate ili u Finsku; vjerovao sam da bi Ivan mogao da se dokopa Londona ili bar Berlina; ali Švabo? Da će sanjati neke Palme de Majorke, da će se hvatati Tuzle i Dortmunda i da će sa sve jednim ruksakom na leđima tražiti svoje kadrove na drugim stranama svijeta? To nikako ne varim i džaba me ljudi uvjeravaju da će njemu biti bolje i džaba mi on šalje fotke „tunela“ i nekakvih ledenih krigli pod palmama Palme…
Ja imam pravo da mi nedostaju raub u subotnje popodne kod majke i njegova vika svak put kada okrene „ptaraši“; imam pravo da mi nedostaju beskrajne rasprave o Buletovom petlu i Drejerovim molitvama; imam pravo da mi nedostaju snimanja svinjokolja u avgustovsko jutro; imam pravo da mi nedostaje rashlađivanje u Vrbasu i neke kobaje koje cvrče pod vrbom koja nije žalosna; imam pravo da mi nedostaje poker u dva iza ponoći i sumnjivi liker-štok; imam pravo da mi nedostaje turnir na kojem je on svake godine dobijao diplomu za najbolji šank-lakat; da, imam pravo da mi to nedostaje, ali znam da nemam pravo da to podmećem kao uslov nečega ili dokaz za nešto. Dovoljno je što mi sve to nedostaje, sve dalje je čisti višak.
Odlasci su ćudljivi, kao i smrti: primijetimo ih tek onda kada nas se tiču. Otkucao sam desetine tekstova sa manje ili više (ne)pouzdanim statistikama; pisao sam o onima koji su otišli, koji namjeravaju da idu i o onima koji dođu oko prvog maja i za slavu. Ali, nikada nisam razmišljao o tome. Nekoliko puta sam prebacio koju kafansku sa prijateljima, ali dalje od nekih maglovitih prijedloga nije išlo. Po mrežama srećem ljude koji svakodnevno ridaju zato što je neko njihov otišao, uz obavezan apendiks „da se ne vrati“. Ni o tome nisam mislio, jer me se nije ticalo. Sad me se tiče, pa moram.
Zašto je Švab otišao? Zbog profesora koji tvrde da je Džon Ford najveći i koji brucošima objašnjavaju manipulaciju montažom na Tompsonovim spotovima? Zbog tipova koji pred kamerama drže radionice glume? Zbog ovdašnjih klasika? Ne vjerujem. Znam da mu je to jelo džigere, ali je to samo naličje problema ili potrebe, svejedno je. Vjerujem da je odlazak zapravo potreba za širinom. Ne toliko za prilikama, ne toliko za poslovima, ne toliko za „boljim životom“ i „srećnim ljudima“. Širina je bitna. Antički nemir (evo pleske!) sveden na lutanje i potragu.
Umalo sam ovaj tekst napisao kao reklamu za maramice. Odlazak uvijek nagovještava trajniji rastanak, pa sam zamalo otkinuo koji jecaj sa tastature, ali sam odmah vidio Švabinu facu koja nadrkano pita: Jesi, matere ti, to napisao? Da li bi Švabo mogao da se „ne vrati“? Svakako. Španija nije Švedska, a šta tek očekivati ako se dočepa vrele Andaluzije? Ja ću se danas svakako spustiti do kafane da s njim popijem pivo i žutu, a do njega je gdje će i šta će. Znam da će majka pitati: Gdje nam je ono pašče?
U noći Švabinog odlaska skupilo se društvo u kafani. Da popijemo po putnu. Švabo je kasnio. Mislio sam da neće ni doći i da je to možda najbolji način da se pozdravimo. Ipak se okreće, pa je došao. Ponovili smo neke stare priče, prosuli po stolu neke nove, a onda je razgulio. Kasnije sam vidio da je na „mreži“ ostavio filmsku poruku, jedinu koja je imala smisla i koja je odgovarala, kako bi Karanović rekao, kontekstu: Da se ne ljubimo…
Pa dobro, brate, da se ne ljubimo. Tako ćeš brže nazad.
Goran Dakić
Goran Dakić je banjalučki pisac i novinar. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci, na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Objavio romane „Dalj“ i „Petodinarke“. Dopisnik „Dnevnog avaza“ iz Banjaluke.
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.