Predsjednikova računica je prosta i neko sa više matematičkog dara bi olako izveo dokaz Dodikove čuvene ekonomske teoreme: 95 odsto naroda neće da radi, a od onih pet odsto što hoće – manje od 17 odsto je nezaposleno.
Kontradikcija je nesumnjiva, ali zar nije i sve ostalo što izlazi iz Palate, pa tako i povik na radnike koji biraju poslove i neće da rade? Uostalom, Dodiku je uvijek neko drugi kriv, pa taman to bilo i Ministarstvo inostranih poslova Izraela.
Majka mog najboljeg prijatelja radi u ministarstvu tom i tom. Prošlog maja Dodik je organizovao kontramiting na Trgu Krajine i radnici su dobili usmeno naređenje da se pojave, potpišu i da aplaudiraju. Majka mog najboljeg prijatelja je čestita žena: ne mari za politiku, nosi isti par cipela već treću godinu, ne ide na ljetovanja, ne ide na zimovanja, nema auto, ima visoku kiriju i prosječne režije, dva ili tri minimalna kredita koja je digla da bi mlađe dijete moglo otići na ekskurziju ili da bi starije moglo da plati obnovu apsolventskog staža. Sve ovo, naravno, zvuči kao kliše, ali je ujedno i obrazac prema kojem živi većina. Majka mog najboljeg prijatelja otišla je na taj miting inficirana neobjašnjivim strahom, a danima je nakon toga molila sina da ne napiše tekst koji bi počinjao riječima: Milorade, dovedi svoju mamu na protest, a moju ostavi na miru.
Majka mog najboljeg prijatelja za četiri godine ide u penziju. Sin i kćerka su u međuvremenu diplomirali, popunili prijavu na birou i čekaju. Biraju poslove i neće da rade svašta, ali to je toliko prirodno. Pomenuo sam prijatelju Dodikovu mantru prema kojoj “Republici Srpskoj nedostaje radne snage, jer postoje i oni koji biraju poslove ili neće da rade”. Jeste, veli mi prijatelj, dobar je taj Dodik, valjane su mu misli, samo mu, što rekao Ćopić, nedostaje rupa na mislima i poduži rep kakvog mačka. To je, nastavlja prijatelj traktat, mitingaška parola koja dolazi iz raspucane političke praznine. Laž postaje umjetnost onoga trenutka kada je samouvjereno izgovara onaj čiji život svjedoči tu laž. Uzmi, kaže mi prijatelj dalje, Dodika i te njegove maksime kao primjer.
U njima se otkriva slab mislilac i vrhunski podlac. Jer, nije pitanje da li neko hoće ili neće radi, već je pitanje da li neko hoće ili neće da radi ono za šta se školovao. Ja sam, evo, diplomirao, recimo, filosofiju. Posla u školama za mene nema, posla za mene nema ni na fakultetima. Gdje ja treba da radim? U pekari, u kafani? Da raznosim novine? Kupam nepokretne? Berem maline u sezoni? Svi ti poslovi su, naravno, pošteni, ali ja se nisam školovao za to. Hoću da radim ono za šta imam diplomu, ono što me zanima, ono što sam učio i izučavao. Što se Dodik ne vrati i Bakince i ne ore zemlju? Neka pokaže da ne mora svako da radi ono za šta se školovao, pa ću i ja možda stati za šank.
Hoću da radim, ali neću svašta da radim. I Dodik ne radi svašta. Ni njegov sin ne radi svašta. Ni njegova kćerka ne radi svašta. Ako nema posla, bar ima kredita. Izginućemo zbog takvog polurazmišljanja. Sjećam se snimka nečijeg koncerta, mislim da je u pitanju 1994. godina. Pjevač je između pjesama držao dugačke opozicione govore i na kraju jednog je rekao i ovo: “Ja nisam neprijatelj našeg predsednika voljenog. Nikad. To je mladić koji je došao iz Požarevca u Beograd. Ambiciozan, vredan, radan. Završio fakultet, zaposlio se. Oženio se, dobio dvoje dece. Stekao imetak za sebe i svoju porodicu. Kupio im par radio-stanica i diskoteka. Svaki roditelj bi to voleo. Ja bih bio najsrećniji kada bih svojoj deci to mogao da priuštim, samo treba da nađem deset miliona sponzora da mi malo pomognu u tome. Nije moj problem gospodin Milošević; moj problem su onih osam miliona malih miloševića koji glasaju za njega.” Svaka sličnost je, završava prijatelj, neminovna.
Prijatelj je gorko zaćutao. Prekidam pauzu prigodnom basnom: Izašla gospođa predsednikovica jedan dan u dvorište, okrenula se, pogledala daču, pogledala imanje, repliku klašničkog mosta, jezerce i dajak, mahnula komšinici i počela divan:
– Vidiš li ti, kono moja, sve ovo? Ovu kuću, ova auta, ovo imanje? Kako je tek onim porodicama gdje dvoje rade?
Goran Dakić
Goran Dakić je banjalučki pisac i novinar. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci, na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Objavio romane „Dalj“ i „Petodinarke“. Dopisnik „Dnevnog avaza“ iz Banjaluke.
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.