Uglavnom pročitam ono što mi drugi pošalju. Posla je ionako mnogo, knjiga još više, gomilaju se filmovi i serije, pa poznate i manje poznate kolumniste čitam tek po preporuci.
Gadljiv sam na kelj, tikvice i gluposti, ali jedino za ovo posljednje imam stomak (nije ni čudo kada je toliki, rekli bi mnogi). U tim povremenim čitanjima i naknadnom komentarisanju neko je postavio pitanje: koja je razlika između Borisa Dežulovića i naših kolumnističkih klasika?
Razlika je samo jedna i čini se da je mala, ali je presudna u ovom poslu. Dežulović, naime, zna da piše. Dežulović zna da piše čak i kada se onaj ko ga čita s njim ne slaže ni u jednoj rečenici, ni u jednoj poziciji zareza. Oni sa kojima smo često poredili Dežulovića ne umiju da pišu čak i kada se s njima oni koji ih čitaju slažu bezrezervno, kada aplaudiraju njihovoj građanskoj hrabrosti i dive se njihovoj tako demokratskoj rečenici.
Ali, mogućnosti su takve i ne treba kukati zbog toga. Svako ima priliku da pokaže koliko može da baci i stvar je vještine da li će nečije kolumnističko kladivo pasti bacaču pred noge ili će, uz malo reklamnog truda, možda oboriti poneki rekord, bar vlastiti. Ali, kako se pišu kolumne? Postoji li udžbenik za to? Ko može da piše kolumne? I kada? Gdje? Zbog čega? Kojim povodom? Nema pravila. Ili pronađeš put ili ga ne pronađeš. Ili te upamte ili te zaborave. Svi pokušavamo, ali malo je onih koji će dobaciti.
Nekoliko puta sam govorio da novinarstvu u BiH mnogo problema prave urednici koji nikada nisu bili novinari i mladi novinari koji prvo pišu kolumne, pa tek potom vijesti. Urednici koji nikada nisu bili novinari ne umiju da prepoznaju, ne znaju da reaguju i ne znaju da odvoje novinarsko žito od tabloidnog kukolja, a mlade snage ne shvataju da se kuća pokriva na kraju, a ne na početku, jer u početku, sem temelja, nema šta da se pokrije. Svi znaju da napišu kolumnu, ali niko ne umije da sroči vijest. Starija kolegica mi je pričala da je reportažu položila iz prve, dobila je desetku, ali je na vijesti tri puta padala i umalo izgubila godinu.
Kolumnistima je potrebna tema i potreban im je ugao. Tema u zemlji kakva je BiH ima isuviše, ali su rakursi u deficitu. Stoga svi postaju moralizatori, pedagozi i tumači veće istine. Odustaju od priče i pričanja, a posvećuju se prosvjetiteljskom radu. Sa čitaocem su na „ti“, često mu se obraćaju u vokativu i koriste prejake riječi i isuviše snažne sintagme. Ubijeđeni su da „teške“ riječi određuju suštine, a da su suštine očigledne svakome ko ne mrzi. Traže poslovice ili citate koji će armirati njihove teorije. Guglaju i guglaju. Pišu po automatizmu, nikada iz potrebe.
Prvi među njima, na primjer, veli da je Meša Selimović davno zapisao: „Istine su ponekad vrlo čudne, a mi uveravamo sebe da ne postoje jer ih se stidimo, kao gubave dece, iako one zbog toga nisu ništa manje žive ili manje istinite.“ Selimović je ove rečenice zapisao u osmoj glavi romana „Derviš i smrt“, poglavlju koje se otvara motom: „Moj Bože, ja nemam nikoga osim tebe i brata mojega.“ Ali, ta rečenica je napisana – ijekavicom. Onako kako je Selimović i pisao. Odakle kolumnisti ekavica? Našao ju je na internetu. Nije zapamtio ovu mudrost po sili potrebe, nije je upamtio jer mu se dopala, zato što je u njoj prepoznao i naslutio dublje istine; njemu je trebao neki citat o istini koji će biti u vezi sa prethodnom rečenicom u kojoj se pominju istine o Jasenovcu i Srebrenici i google je uradio svoje – citat je pronađen i pripisan Selimovićevom geniju.
Drugi kolumnista će zapisati da je „Mladić onomatopeja samog vraga“. U „Rečniku književnih termina“ stoji da je onomatopeja „prenošenje ili oponašanje prvenstveno akustičkih osjeta jezičnim sredstvima, koja treba da kod slušaoca pobude jednake osjetilne predstave“. Odrednicu je napisao Zdeslav Dukat (Zagreb, naravno, nikada ne podvaljuje). Kako bilo ko može biti onomatopeja bilo koga? Šta znači da je „Mladić onomatopeja samog vraga“? Znači da se Mladić „glasa“ kao i sam vrag.
Ali: kako se to oglašava Mladić, a kako đavao? Koji to „akustički osjeti“ kod Mladića podsjećaju našega kolumnistu na vraga? To ni Dukat ne bi umio da objasni. Ni za sve dukate. Mladić može personifikovati đavola, može se porediti s njim, može biti i metaforaza ukupno (post)moderno zlo, ali ne može biti onomatopeja.
Možda bi za sve nas, ipak, bilo bolje da su počeli sa viješću.
Goran Dakić
Stavovi izneseni u kolumnama objavljenim na portalu SrpskaCafe.com pripadaju autorima i ne odražavaju nužno stav redakcije.
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.