Ukraj vatre i uz hladan špricer lakše je doći do zaboravljenih priča i ugušenih istina. Godinama sam pokušavao da saznam šta se dešavalo na prvim slavonskim linijama, ali očevi davnih drugara i muški dijelovi familije nisu željeli o tome.
Mogli su i znali su o svemu i svačemu sto vragova, ali o ratu nisu govorili nikada i nikako, a mene su, k'o za đavla, zanimali jedino rovovi, vojnička sljedovanja, napadi i povlačenja.
Tek sam prije koju godinu dobio priliku da se ušunjam u njihove uspomene. Penzionisani i omatorili – bivši ratnici više ne drže stražu kao nekada i pažnja im popusti nakon druge ili treće čaše, a sve češće nakon drugog ili trećeg nazdravljanja. Dovoljno je samo jedno pitanje, a onda se priča širi, kao rukavac, u svim smjerovima i ništa je više ne može zaustaviti. Jedna od tih priča počinje u zoru, negdje kod Osijeka, na utvrđenim položajima Vojske Republike Srpske Krajine i nju, za ovu priliku, kazuje tadašnji major…
Jutro k'o jutro, nema šta posebno da se priča… Plan je bio da završimo sa razvlačenjem sajli preko Drave, ako nji'ovi krenu otuda… Već smo dosta uradili, pa je pos'o treb'o biti gotov za tri-četiri sata. Poslepodne će jedni na spavanje, drugi udaraju po kartama, a treći idu na pecanje, štuka rodila u barama kao nikad.
Odjednom neka trka, vika, cika, galama, gungula. Stig'o Arkan sa svojim „tigrovima“. Zaveo red u sekundi, niko ne sme da progovori. Postrojio sve oficire. Od vodnika do pukovnika. Sve. Krenuo da drži slovo o položajima, o Hrvatima, o taktikama. Psuje svima mater. Dere se. Objašnjava kako se ratuje.
Prilazi prvom oficiru, izvodi ga iz reda i opali mu šamar pred svima. Izvede drugog oficira, opali šamar i njemu. Izvede trećeg oficira, opali šamar i njemu. Svi gledaju. I oficiri i vojnici. Niko ne progovara. Izvede poručnika, opali mu šamar. Izvede kapetana, opali mi šamar. Izvede majora, opali mu šamar. Izvede i mene, opali mi šamar. Izvede pukovnika, opali i njemu šamar. Niko ništa. Niko da uzvrati, da potegne pištolj, nož. Niko. Došao Arkan i išamarao oficire, a oficiri ćutali. Zato smo izgubili rat.
Dvadesetak godina kasnije Arkanova udovica stigla je u Banju Luku, na privatnu novogodišnju žurku, helikopterom Vlade Republike Srpske. Na ramenu je spavao mamin sin; dnevna panorama grada na Vrbasu mu nije bila zanimljiva. Ili ga je naprosto stigao umor. Od učenja, naravno. Šta zna dijete šta je godina na faksu!
Nemušta saopštenja i licemjerno poigravanje humanitarnim aktivnostima ne mogu da operu sramotu. Instagram neopreznost žene majke kraljice pokazao nam je, još jednom, gdje smo i s kime smo. Nije nam lako, ali ako, što bi rekao Dušan Kovačević. Nekada ju je Arkan spuštao na Marakanu, sada je Dodik spušta u centar Banje Luke. Zbog toga ćemo izgubiti mir.
Goran Dakić
Stavovi izneseni u kolumnama objavljenim na portalu SrpskaCafe.com pripadaju autorima i ne odražavaju nužno stav redakcije.
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.