Nisam pravnik i ne mogu da tumačim zakone na taj način, ali svi pravnici sa kojima sam pričala tvrde da policija nema ama baš nikakvo uporište da radi ovo što radi ispred Hrama Hrista Spasitelja. Saznala sam da policija nezakonito snima građane. Mislila sam da imaju to pravo, ali ispostavilo se da to rade bez papira koji im to dozvoljava.
Ovo u razgovoru za SC kaže urednica i novinarka portala „eTrafika“ Vanja Stokić koja je prošle nedjelje imala još jedan susret sa policijom ispred Hrama. Legitimisali su je bez objašnjenja, a onda joj naredili da akreditaciju vrati u džep i da se udalji sa javne površine.
o Koliko puta te je do sada policija legitimisala?
– Četiri puta. U februaru dva puta i u junu dva puta.
o Prošle godine ne?
– Ne, nisu.
o Da li su ti rekli zašto te legitimišu?
– Ne. Svaki put sam pitala. Prvi put sam pitala da li je praksa da se legitimišu novinari tokom rada. Rečeno mi je „da su u ovoj zemlji prakse raznorazne“. Drugi put su mi prišli kada su se svi novinari razišli. Ostala sam posljednja i pitala zašto legitimišu baš mene i zašto su sačekali da ostali novinari odu. Rečeno mi je da sam im „zanimljiva jer sam jako aktivna“. Treći put, prije desetak dana, trčali su u dvorištu Hrama za kolegom i za mnom misleći da smo članovi grupe „Pravda za Davida“. Rekli su da nam ne bi ni prilazili da su znali da smo novinari. Četvrti put su bili drski. Tvrdili su da smo članovi grupe „Pravda za Davida“.
o Da li si ti član te grupe?
– Koliko ja znam – nisam. Član sam FB grupe u kojoj pratim informacije vezane za „Pravdu za Davida“.
o Da li si tražila zvanično objašnjenje za tolika legitimisanja?
– Jesam.
o I?
Nakon četvrtog legitimisanja poslala sam isto veče mail Ministarstvu unutrašnjih poslova u kojem sam naznačila da se to dešava već neko vrijeme. Pitala sam šta je razlog tome i šta će uraditi povodom toga. Nisu se izjasnili. Rekli su da će sprovesti istragu i da prvi rezultati te istrage pokazuje da mi nismo imali legitimacije te večeri.
Mi smo, naravno, imali snimak legitimisanja, ali nismo htjeli da ga objavimo odmah uz vijest o legitimisanju. Na tom snimku se jasno vidi da imamo legitimacije. Čujemo se kako im dajem legitimaciju i kako mi oni govore da „vratim to u džep“. Na snimku se vidi da oni nemaju imena na uniformama.
o Kako to komentarišeš?
– Oni ne žele da se previše eksponiraju.
o Sramota ih je što rade to što rade ili ne žele da ih neko prepozna imenom i prezimenom?
– Vjerovatno da ima i jednih i drugih, ali mislim da je više onih koji ne žele da budu prepoznati u javnosti. Dan ili dva nakon tog incidenta sam pitala dvojicu policajaca zašto nemaju imena na uniformama. Bili su pristojni. Rekli su: „Nisu stigli da ih odštampaju i da nam ih daju“. Jedan od njih je imao ime i prezime dan ranije i to sam mu i rekla. Postidio se i nije znao šta da kaže.
o Kakva se poruka šalje kada policajci bez imena na uniformama traže imena i lične podatke građana?
– Nismo svi jednaki. Država može da zna sve o nama, a mi ne možemo da znamo ništa o ljudima koje plaćamo. Mi nemam pravo čak ni da ih identifikujemo, a oni imaju pravo da nam rade šta hoće.
o Da li je „Pravda za Davida“ u svom djelovanju napravila grešku?
– Bilo je tu dosta grešaka.
oNa primjer?
– Ni lično ni profesionalno nikada nisam mogla da se složim sa stalnim pomjeranjem rokova kada su bila u pitanju obećanja da ćemo saznati ko je i zašto ubio Davida Dragičevića. Mislim da se javnost zalud zavlačila. Najavljeno je da će se na predizbornom skupu petog oktobra sve objelodaniti. Došlo je 40 000 ljudi u Banjaluku da bi saznali šta se desilo Davidu, a ta informacija im je uskraćena. I kao novinar i kao građanin sam se osjećala nasamarenom, jer sam očekivala nekakav epilog, a nije se desilo ništa.
Bilo je i previše zalaženja u privatni život ljudi. Ne odobravam to što su se nečija djeca proklinjala na Trgu. Bilo je i javnih prijetnji. Dosta toga ne mogu da zamjerim Davoru zbog njegove boli, ali je on previše puta rekao da će zatrti nečije sjeme. Proklinjao je i djecu. To su neke stvari preko kojih se ne može preći.
Ne prihvatam i prijetnje novinarima i snimateljima drugih kuća koji su dolazili na Trg. Kada su napadnuti novinari RTRS-a i ATV-a rekla sam da „eTrafika“ neće ispratiti nijedan događaj oko PzD ako se to ponovi.
o Što je manji broj novinara koji prati „Pravdu za Davida“, to su pritisci veći. I na članove grupe i na novinare koji prate rad PzD. Da li te je strah?
– Nije. Voljela bih da nas je više. Nakon incidenta koji se desio sa mnom pred Hram je došlo desetak novinara i policija se povukla. Lijepo je vidjeti tu solidarnost i da možemo napraviti neku promjenu u društvu, makar i minimalnu. Ne osjećam se nesigurno na terenu kada sam sama. Trudim se da dođem prije okupljanja i da ostanem skroz do kraja. Većina novinara bude tu pola sata. Pokupe izjave i odu. I tek onda počinje rock’n’roll. Svi moji snimci koje je Transparenci International koristio za prijavu protiv policajaca nastali su nakon što su svi novinari otišli.
o Zašto to radiš? Zašto toliko uporno pratiš „Pravdu za Davida“?
– Na početku nisam mislila da ću pratiti ovaj slučaj. Pratila sam Davidov nestanak, jer imam brata Davidovih godina i to me je dirnulo. Otišla sam na prvo okupljanje ne znajući da li tu idem privatno ili poslovno. Čekala sam da vidim šta će da se desi. Konferencija nakon pronalaska Davidovog tijela me naljutila, jer sam tada vidjela da oni misle da smo mi stoka koja će pojesti sve što oni bace pred nas.
Ima tu dosta odgovornosti, jer sam često jedina novinarka koja prati okupljanja, a samim tim i jedini način da se sazna za neke nepravilnosti, ako ih bude. Recimo, 21. januara je policija imala noćnu akciju čišćenja ljudi sa trga, tu smo bili BN i ja, oni su morali otići da spreme prilog za dnevnik i ja sam ostala sama, okružena policijom i malim brojem građana. Bez obzira na to što sam radila od jutra, nisam jela, smrzla sam se, nije mi do sebe same a kamoli do terenskog rada, ja sam morala ostati i sve dokumentovati. Smatram da je to moja profesionalna dužnost, a i ljudska.
Goran Dakić / SrpskaCafe.com
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.