Kako se Bill Gould zaljubio u srpsku rakiju i odlučio da napravi “Yebiga”?

Rock ‘n’ roll fanovi u Srbiji, Americi i širom planete Billa Goulda znaju kao osnivača i basistu jednog od najvećih rock bendova u posljednjih 30 godina, Faith No More. Kako stvari stoje, uskoro će ga bolje upoznati i kao proizvođača domaće srpske šljivovice pod brendom koji se zove (puritanci neka zažmire sada) – Yebiga!

Inspiraciju za ime, kako tvrdi, Bill nije našao u psovci što bi se moglo pretpostaviti, već u rečenici koja se u Srbiji i na Balkanu koristi u onom specifičnom trenutku kada Vam je suviše dobro da bi pošli nekuda kuda ste planirali samo koji minut ranije. Dakle, ništa više nije toliko važno, nema žurbe ni nervoze, jer ispred sebe, na stolu, u ruci, imam… Rakiju!

U ekskluzivnom intervjuu koji je dao za portal Serbian Times, Bill priča o tome kako se upoznao sa drevnim pićem tokom svojih turneja po Balkanu i kako se rodila ljubav koja je na kraju prerasla u nešto više. A to više bi narednih dana trebalo da preraste u veliki srpsko-američki brend, jer se ova rock zvijezda iz Kalifornije sprema da svoju rakiju, proizvedenu u jednom selu pored Kraljeva (Srbija) distribuiše po cijeloj Americi.

“Yebiga”: Basista grupe Faith No More predstavio svoju rakiju

Ali, da krenemo iz početka…

o Gdje i kada si prvi put probao rakiju?

– Bilo je to u Budimpešti 1991.godine. Na naš koncert je došao veliki autobus pun klinaca iz Srbije. Mi smo tada bili početnici, nikada prije toga nismo svirali neki veliki solo koncert, osim sa Guns ‘n’ Roses. Klinci su se se družili u bekstejdžu (obezbeđenje nije baš bilo na visini zadatka) i u jednom trenutku su mi rekli: “Hej, probaj, ovo je rakija iz Srbije!” Ja do tada ništa nisam znao ni o Srbiji, ni o rakiji. Dali su mi flašu i pio sam je to veče, a onda u autobusu, na turneji, narednih par dana. I tako, zaljubio sam se.

o Šta je bio tvoj prvi utisak?

– Sviđalo mi se, baš, baš, baš. Znao sam da je domaća, to se moglo osjetiti.

o Šta si osjetio kada ti je rakija prošla kroz grlo?

– To je dobro pitanje. Bilo je to nešto novo, potpuno drugačije. Nisam tada imao iskustva, ne sjećam se baš ukusa, ali sjećam se da sam se osjećao dobro. Danas znam kakav je osjećaj to bio. Tada je to bila samo jedna nova stvar koju sam probao sa članovima benda, lokalni specijalitet.

o Ideja o “Yebiga” je rođena već tada?

– Ne, tek kasnije. Trebalo je da popijem još mnogo rakije (smijeh). Na Balkan sam narednih godina dolazio sigurno 30-40 puta. Išao sam na turneje sa bendom, boravio u kućama naših fanova, spavao na podovima. I svi su imali neku “dedinu rakiju”. Bili smo u Makedoniji, gdje su klinci krali rakiju od matoraca da bi nas počastili. Tako da sam probao baš mnogo dobrih stvari. Moja ljubav je otišla toliko daleko da sam počeo rakije da nosim kući u Kaliforniju. Ili, ako bi neki moj prijatelj išao u Srbiju, ja bih ga zamolio da mi ponese neku flašu.

Šljivovica je bila glavna, ali sam probao odlične rakije od dunje, kajsije. San Francisko, moj komšiluk, je poznat po dobrim barovima u kojima se toči piće koje se proizvodi lokalno. Mnogo vrsta točenog piva (“craft beer”), koktela, stvari poput “miksologije” su krenule odatle… Mnogi momci sa kojima se družim su u tom biznisu, drže barove i klubove, prave i distribuiraju pića. I niko od njih tada nije čuo za rakiju, niko nije znao šta je to. A ja sam im stalno pričao o tome. “Kako si rekao da se zove ono tvoje piće, “rock”, “rocky”? “Do đavola, kakav Rocky…Rakija!”, izluđivalo me dok sam im objašnjavao. I onda sam odlučio da im konačno donesem rakiju da probaju. A palo mi je na pamet i da bih mogao da je prodajem. Svi su se složili. “Ako se toliko ložiš na to, onda mora da nečemu vrijedi”. I tako je sve krenulo.

o Koje godine je pao taj pakleni plan?

– To je bilo prije 2,5 godine. Otišao sam tada u Bugarsku, da sviram sa jednim očajnim bendom mog prijatelja (smeh) u nekoj nedođiji. Njihov gradonačelnik je bio veliki fan Faith no More i pozvao me je na kafu u 8 sati ujutru. Naravno, uz kafu je bila servirana i rakija, po balkanskom običaju, a ja sam bio mamuran od prethodne noći. Ali, dobra rakija se ne odbija. A ova je bila baš dobra. Kupio sam 10 flaša i ponio kući. Zanimalo me šta će mi reći momci kada to probaju. Otišao sam kod jednog poznanika koji je distributor pića, nasuo mu jednu čašicu. On je probao, pogledao me i rekao: “Ako možeš da je doneseš ovde, ja ću ti biti partner”. Oduševio sam se. “Jesi ozbiljan?”, pitao sam ga. Nije bio ozbiljan kada je posao u pitanju, otkačio me ubrzo, ali žar koji sam video u njegovim očima kada je popio rakiju ubijedio me je da ovo može da prođe. Je**š ga, ako sam mogao da vučem rakiju iz Bugarske, onda mogu da odem i u Srbiju, gdje imaju bolju rakiju.

o Zašto srpska rakija, čime te je ona kupila?

– Zato što je proces pravljenja rakije najsofisticiraniji. Ima mnogo dobrih rakija na Balkanu, makedonska je odlična, crnogorska je “ubica”, u Bosni takođe, ali mi je srbijanska bila nakompleksnija, najfinijeg ukusa. A i šljiva iz Srbije je posebna, najbolja.

o I kako si na posljetku sreo te ljude sa kojima danas proizvodiš “Yebiga”?

– Oni su iz okoline grada Kraljeva, jednog malog mjesta. A ja sam dugo istraživao, probao mnogo vrsta rakije. Našao sam jedan sjajan blog koji se zvao “Rakija uglavnom”, neki momci koji su o rakiji govorili i cijenili je na jedan poseban način. Nerviralo ih je što se o rakiji govori loše, ponekad na uvredljiv način. Došao sam u Beograd na sedam dana, upoznao te momke, i ubrzo smo postali prijatelji. Izlazili smo okolo, probali razne stvari. U njihovoj kancelariji smo zaglavili nekoliko dana i noći, degustirajući. Bilo je to nevjerovatno iskustvo. A onda sam, noć prije povratka kući, svratio u jedan hotel na Vinski festival, na kome je jedan cijeli sprat bio posvećen rakijama…I tu sam otkrio najbolju od svih! Ovu koja se danas zove “Yebiga”.

o I, šta se desilo poslije…?

– Počeo sam da planiram kako da uvezem rakiju u USA. A to nije nimalo lak posao, alkohol se nalazi u istoj grupi sa vatrenim oružjem, to su dvije najkomplikovanije stvari za uvoz. Jedan distributivni centar mi je pomogao, ali je uslov bio da ja budem taj koji će objasniti ljudima o čemu se radi i prodavati rakiju kada dođe do San Franciska. Dva mjeseca kasnije stigla je prva tura, a ja sam spakovao moj ranac i krenuo da obilazim Zapadnu obalu, od jednog bara do drugog. Niko nije znao ko sam…

o Čekaj, kako je to moguće, ipak te ljudi znaju iz Faith no More…

– Ne, nikome nisam govorio ko sam, pretstavljao sam se kao proizvođač rakije iz Srbije. To ih je vjerovatno zbunilo. Želeo sam da čujem objektivno mišljenje o rakiji koju sam nosio u gepeku, ne da mi neko laska zato što sam Bil Gould iz Faith no More.

o I, kako su reagovali?

– Jednog dana sam ušao u mjesto koje se zove “Tartine manufactury”, jedan odličan, poznat restoran. Menadžer me je lijepo saslušao, otpio jednu čašicu i tražio da kupi nekoliko flaša. Odmah. Isto su reagovali na još nekoliko mjesta. I tako sam prije mjesec dana prodao moju prvu flašu.

o Da se vratimo na kratko u Srbiju, u Kraljevo…Da li si gledao kako se proizvodi tvoja rakija?

– Da, naravno. Oni rakiju proizvode već treću generaciju, porodično. Ista farma, isto voće, ista procedura. I sve se radi tradicionalno, cijela mašinerija je pomalo rustična, ali sam shvatio da tako treba da bude. Čovjek koji je proizvodi ima diplomu (PHD) iz fermentologije. On zna kako da proces očuva da bude tradicionalan, da ima istu jačinu i ukus bez obzira na rod šljive te godine. Sjajna kombinacija sofisticiranog znanja sa nenarušenim prirodnim procesom.

o Krenuo si sa rakijom od šljive. Planiraš li da praviš i druge rakiju, od drugog voća…

– Naravno. Ali procijenio sam da je šljiva – kraljica! Tako da sam krenuo prvo sa Kraljicom. A dalje mogućnosti su beskonačne, toliko cool stvari mogu da se naprave.

o Gdje si pronašao fotografiju babe sa logoa?

– Baba Ljubica je veoma popularna žena, inače je iz Hrvatske.

o To mi zvuči kao srpsko ime….

– To su mi već rekli. Moguće da je iz krajeva Hrvatske u kojima žive Srbi. Ljubica je pravila rakiju do svoje smrti, a preminula je u 102. godini. To sve govori.

o Dakle, rakija kao recept za dug i dobar život, eliksir mladosti…

– Ljudi tako kažu. Ne bih se raspravljao sa njima

o Misliš li da se rakija tog kvaliteta može proizvoditi u USA?

– Vjerovatno. Ali ne bih to radio sad. Srbija ima savršenu zemlju, klimu, voće, šljivu… zašto da rizikujem? Proizvodnja u USA, možda, jednog dana, sjeverna Kalifornija, Vašington stejt, ko zna. Ali za sada se držimo tradicije i kvaliteta, prave rakije.

o Koliko možeš da podneseš rakije, bukvalno?

– Pa sad… Sinoć smo nas četvorica popili litar, i bio sam dobar.

o Šta je razlika između rakije i drugih “žestina” koje si probao?

– Ovo što ću reći je veoma subjektivno. Rakija nije za fensi tipove, ona je za pametne tipove, koji znaju da se nose sa alkoholom. Kod rakije je sve ujednačeno, i ne treba ti mnogo da bi se osjećao dobro. To je kao sjajno ispečen odrezak. Drugi brendiji imaju taj neki šmek, šminku, guraju svašta unutra da bi bilo privlačnije. To proizvodi neki neurotični osjećaj, dok si uz dobru šljivku i dalje na zemlji, stabilan. Potpuna satisfakcija. Možeš da ideš u bar i piješ bez brige da će da radi protiv tebe, ali će uvijek isticati tvoje pozitivne osobine. Možeš da je piješ polako i možeš da je piješ cijelu noć, a da ti ne bude loše. Ups, zvučim kao da sam se navukao.

o Da li misliš da je rakija ima neke veze sa podnebljem i ljudima koji je prave, da li ide sa mentalitetom onih koji je prave…?

– Mislim. Kad probaš rakiju u Bosni i Srbiji, na prvi pogled isto je, ali nije isto. Drugačiji je osjećaj. To je jedna kompleksna stvar, koja ide duboko u podsvijest. Kada pijem rakiju u nekom podrumu u Srbiji, možeš da osjetiš sve ono što te okružuje, ljude, zemlju, ljubav. Svaki put kada kasnije probam tu istu rakiju, ona me uvijek odvede u taj isti podrum.

o U tekstu na tvom sajtu www.yebiga.com piše: “Nema više razbijenih flaša u koferu, ne morate više čekati da se Dragana uda ili da Deda umre… Sada svaki dan možete uživati u suštinskoj perfekciji iz kućne radinosti – uz “Yebiga” rakiju! Ko je pisao ovo, neki Srbin, tvoj prijatelj?

– Ne, to je moj tekst. Naravno, Dragana nije stvarna osoba, za one koji bi možda da je žene. To je suština. Rakiju ne možete poslati poštom, a teško ju je donijeti sa Balkana ako putujete privatno, avionom. Možete da je stavite u kofer, ali rizikujete da se razbije i uništi sve. Prošli put sam ponio 18 flaša iz Srbije, jedna se razbila i uništila mi odeću i kofer. Želim da riješim to jednom zauvijek!

o To je svakodnevni problem za ljude iz Srbije i sa Balkana…

– Znam to. I želim da je svi mi koji je volimo imamo ovde, na licu mjesta. ne želim više da pijem neka industrijska sr*nja u Americi, želim da imam pravu rakiju ovde, na stolu, u čaši.

SerbianTimes.com

Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.