Čarobne ruke ima Rajka Lazić iz Verića. Reći će vam to svi u ovom selu podno Kozare. U sve smo se i sami uvjerili, i ostali naprosto bez daha. Sve je krenulo sasvim slučajno, skromno će Rajka, govoreći nam da se sve desilo iz čiste znatiželje
– Pa to mene ispunjava, ja sam navikla da mi ne prolazi uzalud vrijeme. Uvijek radim nešto. I vidi se to. Mislim, ostaće barem nešto mojoj djeci, nešto se proda, nešto se i pokloni. Radimo mi, naše udruženje žena Verićanke, štrikamo, pletemo, vezemo peškire. Šta da vam kažem, navikla sam tako i jednostavno volim da radim, skromno će naša sagovornica
Rajka je u penziji. Sada kaže ima i više vremena. Kad goduhvati trentutak inspiracije, već nešto pravi. A nađu se i kupci
– Pa proda se. Uvijek nekome ponešto i poklonim, prodam, ponesem i kada idemo mi negdje kao Udruženje žena „Verićanke“, uvijek ima nešto i za izložbu. Što bi se reklo, ne žalim se.
E sad pravo je pitanje hoće li neko Rajku, u cijeloj priči naslijediti. I tu nam naša domaćica na tren zastade, ali ne dade se zbuniti.
– Ovi mladi ovo sada nekako ne prihvataju, ali naučiću ja unuku, polako ću ja. Evo ja imam i preslicu tu, naučiću ju da prede vunu – zbori na kraju priče Rajka.
I mi se nadamo da hoće, jer bilo bi baš lijepo ljubav prem rukotovorinama prenijeti na mlađe naraštaje, da se tradicija i običaji prenesu s koljena na koljeno.
Ljubinko Spasojević/SrpskaCafe
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.