Pentagon je obavijestio diplomate u glavnom gradu SAD da Evropa mora preuzeti odgovornost za većinu konvencionalnih odbrambenih kapaciteta Alijanse do 2027. godine, prenosi “Kijev post”.
Ovo uključuje sve osim nuklearnog oružja: od obavještajnih sistema i satelitskog izviđanja, preko protivraketne odbrane i avijacije, do kopnenih snaga i logistike.
Ako Evropa ne ispuni ovaj rok, Sjedinjene Države bi mogle da se povuku iz nekih ključnih mehanizama koordinacije odbrane unutar NATO-a.
Poruka je prenijeta na zatvorenom sastanku, a nekoliko izvora upoznatih sa diskusijom, uključujući i jednog američkog zvaničnika, potvrdili su je Rojtersu.
Pentagon je, kako se navodi, izrazio nezadovoljstvo tempom kojim Evropa jača svoje snage od ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine.
Američki zvaničnici napominju da Vašington želi da oslobodi resurse za Indo-Pacifik, gde Kinu doživljava kao glavnu pretnju.
Rok do 2027. godine djeluje izuzetno ambiciozno, posebno zato što plan same Evropske unije predviđa da kontinent bude sposoban za samostalnu odbranu do 2030. godine.
Nerealan zahtjev
Mnoge evropske diplomate smatraju ovaj zahtjev SAD nerealnim. Nije dovoljno samo povećati budžete za odbranu; potrebno je vrijeme za izgradnju infrastrukture, obuku osoblja i prevazilaženje kašnjenja u proizvodnji koja utiču na cijelu industriju.
Na primjer, porudžbine za tenkove, artiljeriju i rakete često traju godinama kako bi se ispunile, čak i kada se naručuju kod američkih ili evropskih proizvođača.
Pentagon nije precizirao kako će mjeriti napredak Evrope ili koji dio kapaciteta treba da bude pod evropskom kontrolom.
Još je manje jasno da li ovaj ultimatum predstavlja zvanični stav cijele administracije predsjednika Donalda Trampa ili samo stav dijela vojnog rukovodstva, jer u Vašingtonu postoje duboke podjele oko buduće uloge SAD u Evropi.
Zvaničnik NATO-a potvrdio je da evropski saveznici već preuzimaju veću odgovornost za bezbjednost kontinenta i da je potreba za povećanim ulaganjima priznata.
Međutim, izbjegao je direktan komentar o roku 2027. godine, naglašavajući samo da se teret konvencionalne odbrane postepeno prebacuje sa SAD na Evropu.
Većina medija ovo vidi kao još jedan primer Trampovog unilateralizma, koji slabi NATO i zadovoljava Moskvu. Međutim, stvarnost je složenija i manje dramatična nego što se na prvi pogled čini.
Prvo, Sjedinjene Države nemaju planove da napuste Alijansu ili povuku sve trupe iz Evrope.
Nuklearni kišobran ostaje američki, kao i većina strateških kapaciteta koje Evropa jednostavno ne može brzo da replicira.
Drugo, Vašington ne traži od Evrope da postane potpuno nezavisna; on samo želi da Evropa preuzme većinu odgovornosti u vezi sa konvencionalnim snagama.
Ovo je logičan korak, s obzirom na to da su SAD decenijama finansirale oko sedamdeset procenata ukupnih kapaciteta NATO-a.
Zašto 2027?
Ključno pitanje nije da li Evropa treba da učini više, već zašto baš do 2027. godine.
Taj datum nije slučajan. Kina je javno objavila da će imati vojsku spremnu za potencijalnu invaziju na Tajvan do 2027. godine.
Američki stratezi žele da oslobode što više resursa za Pacifik, što znači da Evropa mora sama da snosi teret suočavanja sa Rusijom.
Ako Moskva vidi da NATO ostaje jak bez punog konvencionalnog angažovanja SAD, odvraćanje se zapravo jača.
Paradoksalno, ova vrsta pritiska može učiniti Alijansu otpornijom nego što je bila posljednjih decenija, kada se Evropa previše udobno osjećala pod američkim štitom.
Evropljani su već odgovorili povećanjem svojih budžeta. Poslije 2022. godine, mnoge zemlje su premašile cilj od dva odsto BDP-a, a na ovogodišnjem samitu NATO-a dogovoreno je postepeno povećanje na pet odsto do 2035. godine.
Evropska unija je pokrenula ambiciozan plan ponovnog naoružavanja vredan oko osamsto milijardi evra.
Ali samo novac ne gradi kapacitete preko noći. Potrebne su godine da se izgrade fabrike, obučavaju vojnici i uspostave zajedničke komande koje nisu zavisne od američkih satelita ili logističkih centara.
Ako Evropa ne ispuni očekivanja do 2027. godine, posljedice neće biti kolaps NATO-a, kako se neki plaše.
Vjerovatnije je da će Sjedinjene Države jednostavno smanjiti svoje prisustvo u određenim oblastima, kao što su razmjena obavještajnih podataka ili zajedničko planiranje odbrane u baltičkim zemljama i Istočnoj Evropi.
Ovo bi primoralo Evropljane da ubrzaju sopstvene inicijative, kao što je razvoj evropskog sistema protivvazdušne odbrane ili uspostavljanje zajedničke komande za brzi odgovor.
Dugoročno gledano, kontinent bi mogao da izađe jači i kohezivniji, manje zavisan od volje jedne administracije preko Atlantika.
Poziv na buđenje ili izgovor za dalje oklijevanje?
Međutim, postoji značajan rizik. Ako je pritisak preintenzivan i prebrz, mogao bi izazvati unutrašnje podjele unutar Evrope.
Zemlje poput Poljske i baltičkih država već troše više od tri procenta BDP-a na odbranu i spremne su za brži napredak.
Francuska i Njemačka, međutim, oklevaju zbog ekonomskih troškova i domaće politike.
Bez jasnog konsenzusa, ultimatum iz Vašingtona može imati suprotan efekat: umjesto ubrzanja, mogao bi izazvati paralizu.
U suštini, ova poruka iz Pentagona nije samo o novcu ili oružju. Ona predstavlja fundamentalnu promjenu u transatlantskim odnosima koji traju sedam decenija.
Glas Srpske
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.