Novogodišnji specijal bez politike, da na vrijeme posadimo osmijeh.
Đorđa Markovića sam upoznao 2007. godine, na Kastelu, tokom postavljanja „Hamleta“. Sticajem tristo i sedam okolnosti odredili su me za vođu statista, protrčavao sam i šetao scenom u nekoliko prizora, bio prolog u „Mišolovci“, stražar koji kralju saopštava neprijatne vijesti, ali ništa od toga zapravo i nije toliko bitno. Bitno je da sam toga ljeta upoznao neke ne tako drage ljude, ali i neke više nego zabavne i duhovite. Ove druge predvodio je upravo Đorđe Džordž/Žorž Marković.
Đorđe je igrao kraljicu u klopci koju su Hamletovi glumci spremali Klaudiju i već to je samo po sebi bilo više nego komično, jer je Đorđe ženskastim pokretima i neprirodnim altom sebe preobražavao u ženu toliko da mu kasnija šminka i nije trebala. Prezirao je kašnjenje i ne jednom se okrenuo i sa junsko/julske vreline odšpartao nazad u stan ukoliko bi neko od zvijezda koje su tog ljeta igrale na Kastelu kasnio na probu. Goran Jokić bi na to dodavao da je Đorđe u „pe-em-esu“ i da ga treba pustiti da se izduva.
Na jednoj pauzi, uz mlaku „fantu“ i obaveznu partiju „belota“ (ostalima nije bilo jasno kako mogu uzeti aduta samo na sedmicu i proći!), čuo je kako pominjem i ravnicu i Dunav i neke svečare i kirbaje i oprezno se ušunjao u razgovor.
– A odakle si ti tačno? – pitao me.
– Iz Dalja – odgovorio sam, iako to nije bilo u potpunosti tačno, ali trebao bi mu šumarak papira da objasnim da to zapravo u potpunosti jeste tačno.
– Ah, pa znam Dalj… Radi li još „Medison“?
Bio sam zblanut. Ako sam i mogao očekivati da neko u Banjoj Luci zna za Dalj, nikako nisam mogao ni pretpostavljati da među njima ima bar jedan koji je čuo za prvu diskoteku atara koji se danas proteže kroz dvije županije – vukovarsko-srijemske i osječko-baranjske.
– Putovao sam često na tu stranu. Često sam i svraćao u Dalj. U „Medison“ i „Kod Ćoška“. Pilo se nekad muški, žestoko. Imao sam svoje dane, ali još više noći. Znaš, mačak, pio sam po šest dana i šest noći. Šest dana i šest noći. Ali nikad sedam. Nikad sedam. Sedmi dan odem kući, okupam se, obrijem, dođem sebi, pa nazad. A znaš li zašto?
– Zašto?
– Vasa Ladački, mačak.
– Šta Vasa Ladački? – pitao sam čovjek koji je u istu priču uveo i Dalj i Balaševića i time odmah postao moj vlastiti svetac.
– Pa znaš ono njegovo: „…sedam dana nije izlazio iz birtije…“? Sedmi dan ili nije izašao ili je izašao, ali sa ispruženim nogama, nema treće…
Desetak godina kasnije sam čuo i ovu priču: predstava je u osam časova naveče, a Đorđe uveliko troši šesti kafanski dan. Plaća, izlazi i kreće prema pozorištu. Ako i nije glavna uloga, bez njega ipak ne može. Ulazi u pozorište i uz stepenice kreće prema šanku. Odbija se od zida do gelendera i do gelendera do zida. Tako jedino može da utrefi put, a da ne padne. Na vrhu stepenica glavom udari u – nešto. Podigne glavu i jedva shvati da pred njim stoji poširoka direktorica teatra.
– Zar se tako – veli ona – dolazi na predstavu, stoko pijana? Zar ćeš takav izaći pred publiku?! Sram te bilo! Gdje si se nalio? Zar ne znaš da danas igraš? Zašto nisi otišao kući i uljudio se? Skinući ti od plate, vidjećeš da hoću!
Đorđe još jednom pogleda tijelo pred sobom i reče:
– Daćete mi jednu kutiju cigara i upaljač!
– Kakve cigare, kakav upaljač, stoko pijana?
– Izvin’te, ja mislio vi kiosk…
Goran Dakić
Stavovi izneseni u kolumnama objavljenim na portalu SrpskaCafe.com pripadaju autorima i ne odražavaju nužno stav redakcije.
Besplatnu Android aplikaciju portala SrpskaCafe preuzmite ovdje.